GORANAČKI SANJAR omaž nestalim običajima, stvarima i izričajima

Sjedim na klancu Mucića tora zagledan u panj nekad gorostasnog oraha, sjećanja me vratiše u davne šezdesete. Dva starca susjeda sjede na hrastovim trupinama u hladovini i džugoraju. Jedan drži drinov matrak a drugi puni lulu duvanom, piše Vinko Marić.

Čekam rođaka da se klisa i palje igramo, on negdje u izbi sprema konjsku ormu i komoći. Jesen je pozna, za koji dan su Svisveti i Mrtvi dan ,irad završen treba se sve za zimu pospremiti. Izleti rođak iz izbe pa će: "Ćaća, gotovo sve, mogu li sad ić se igrat", a Ćaća će: "Deder dite reci kako si to sve potakmirio". 

"Eto Ćaća, sinjska uža i polikarije sam obisio o gredu, arare i bisage isto, jaketu, štranjge i vagire sam složio u ćošu kod teljiga i jarmova Češagiju sam stavio u pendžeru a škuriju iza vrata, tamo kod velikog tulca i stupice za ječam. Zobnicu i ular sam obisio o ambar, tribat će često, kosu i čantru sam stavio iza badnja za kupus, bruseve sam metno u stari kabo sa onom čuturom karabole i konzervom garbita da nebi ko barkao. Plug je pod strijom, crtalo i lemeš ostrugani, ponjem bacio mutap da se suši, sve pritisko samarom. Bradvu, ćeser i glito sam složio u teleći kočak, ove zime tamo neće smetat. Onde je i oni šuplji bronzin u njemu su šinjegle, štige i drinovi prljci za nove zupce grabalja, deblje klupko opute i igla čavalduša, tutkalo i limica. Tocilo za oštrit sikire je pridizbom. Štekavica malo priskače pa sam stavio rezu. Jačerme, rute, tkalo i nakve kotule je ona (sestra) stavila u kukac na srg, grebene gargaše sito i rašeto su u ganjku obišene iznad naćava, tvoj notez, librić i lapis su u rafu kod sata, tamo su i gradi za vatru, Vrđanka vratila. Veliki sepet je ispod merdovina za šišu u njemu je lećika za strožak, škip i peraći safun je mater sklonila kod čatrnje, svu smo paučinu pokupili." 

Neka reče Ćaća, sve na svom mistu pa ako ko bane za Mrtvi dan iz omadije da se ne balečimo a moglo bi noćas i porosit, sinoć je bila ograda oko miseca i Andre se jada bole ga križi i muči zaduva. 

"Ajde sad iđi igraj, skini te trtle, obuj poklopaše da se u tome ne potetulaš, zatvori letku na ovčijem toru vidim ulaze setetine ima trla. Nečekaj mraka, triba na vrime Gospu pozdravit i večerat." 

Dobro Ćaća reče rođak, zgrabi klis i palju pa u nekolika skoka spuzošmo na okrajke. 

Ispod njiva Vrljićuša goni paripče, bila u gradu prodala tovar drva i štogod mlično, nazva Faljen Isus Rakitka, odjekuje do po strane, tako nekoliko puta do Kubatove ulice kako koju čobanicu sritne. 

E nečija će dica uz šolju mlika večeras i bokun štruce večerat. Taman da počmemo igrat kad mi po đavlu zazvoni mobitel, prekide me u sjećanju i sanjarenju i vrati u pustoš surove sadašnjice. 

Negdašnji običaji, stare zaboravljene stvari i izričaji u trenu nestadoše u zidinama oronule rođakove izbe, dva starca sa trupina odavno preseliše i odmaraju pod hladnim kamenim propetljem Raičeva groblja. 

Još samo natruli orahov panj vjerno svjedoči istinu o nekad bezbrižnom djetinjstvu na selu bez struje i tehnike, šampona i bonbona i epidemija ali sa bezbroj sijela i prela, žalosti i radosti, ljubavi i poštovanja. 

Polako krenu niz pozidu da mi ne prođe vražija serija na tv-u. a nešto mokro mi kliznu niz obraz do na bradu, eto nije lako ni sanjar biti i skriti žal za umrlim običajima, stvarima i izričajima. 

Dobro reče Kikaš "Život ti je jedno veliko varakanje moj Matane".