Selo Vrdi, vrata vatikanska


Pjesma je pisana na istini, stoga neka se kao istina sluša i čita. Nastala je iz potrebe da se našim herojima i njihovim obiteljima iskaže hvala i da olako ne zaboravimo prolivenu krv.

Što ima veće doli dati život za bližnjega? Zato nemojte pjesmu slušati s tugom nego s ponosom što ste bili dio nečega većeg od nas.

Mnogi ozbiljni analitičari ratnih zbivanja označit će bitku za Vrdi ključnom i prekretnicom hrvatsko-muslimanskog sukoba u Domovinskom ratu, a mnogi sudionici te bitke su tu proživjeli najemotivnije trenutke svoga života. Nadamo se da će ova pjesma iz srca obnoviti sjećanja i potkrijepiti ove tvrdnje.

Tekst je napisao Josip Marić, a uz gusle opjevao Božo Marić.

Pjesmo moja, pjevam te zbog toga

Zbog svog jadnog puka umornoga

Dobro znadem da sve vidiš, Bože

Ali šutit više se ne može

Čujem kako plače svaki kamen

Ne gubite od pov'jesti znamen

Sad osjećam potrebu golemu

Istinu ti kazat ja o svemu

Što postaše naše selo Vrdi

Što izdrža ovaj kamen tvrdi

Mnogo pjesmi sad na sv'jetu ima

I u njima dosta neistina

Ja vam ne ću neistinu reći

Svjedočit će suze što će teći

Male Vrdi pod Čabuljom stoje

Velik dio domovine moje

To je selo malo, šumovito

Tiho, mirno, ali ponosito

Čvrsta stijeno Čabulje i Vraca

Domovino naši' nam otaca

Jednom stranom na planinu gleda

S druge strane Drežnici se ne da

Turci ovdje nikad nisu bili

Tako kažu ovi što su živi

Po tebi oduvik vile gaze

A Vrđani uvik na te paze

Naši ovdje došli su odavno

I od tada poče doba slavno

Hrvati se ovdje nastaniše

A za druge mjesta ne bijaše

Prvo malu crkvu sagradiše

Pa se svome Bogu pomoliše

Te Petra i Pavla odabraše

Kao svete zaštitnike naše

Da nam smanje svaku našu muku

Da nam Bogu šalju preporuku

Oduvjek su ovdje glavna bila

Prvo crkva pa derneka sila

Još od priča vila i hajduka

Tu se radi, tu se čuje buka

Živjelo se lako nikad nije

Svaki čovjek ore, kopa sije

Život nikad nije bio zgoda

Još kad trefi kakva nepogoda

Moraš hranit djecu teškom mukom

Sve načinit ti sa svojom rukom

Ako li je odveć to tegoba

Onda bi se sazivala moba

Pola bi se sela okupilo

I posao teški obavilo

Svaki vrta ovdje ime nosi

Kud su nekad naši išli bosi

Nabrojat ću ovdje samo neka

Pomoć trebam sjećanja daleka

'Ko to znade bolje od mog dida

Preživila mnogo glava sida

Pripovidi mjesta koja znadeš

Neka čuje ova naša mladež

Kud kročiše svi njihovi preci

Čeg se sjećaš de, ti meni reci

Oj, unuče, diko moja mila

Naziva je ovde prava sila

Ja ću kazat, a ti sad zapiši

Kuda nekad skupa mi smo išli

Počet ću od brda Arapova

Ispod njega su ti mjesta ova

Iz Drežnice putem na ovamo

Pištet i Vitreni kuk je tamo

Odlučiš li još i dalje poći

Na sred Drage ugledat ćeš Moći

A iz Drage možeš prema Strugi

I na Kulu ovo put je drugi

Ako ne ćeš poći ti ovuda

Dočekat će tebe ova gruda

Makadama Vlačinu kad prođeš

Bećaruši morat ćeš da dođeš

Dalje prema Brigu samo ravno

Crkva ovde stoji još odavno

Još podalje na ovome putu

Doći ćeš ti na Željetuš ljutu

Ako ne ćeš ti u ova mjesta

Ajde onda pokraj Barevišta

Uz Strninu kraj Jurinog doca

Pa Osoje zadivena koca

Da se zimi ovdje vidi cesta

Da ti znadeš za auta mjesta

Arapova stanina će doći

Na Vratince ako ćeš ti poći

Nema toga 'ko se ovdje rodi

Da ga srce u Vrde ne vodi

Da ne duljim, milo dite moje

Imaš ti još pisat pisme svoje

Ja o tome ne znam puno toga

Pa ću pričat malo jada svoga

Svako mjesto svoju pjesmu ima

Evo naše neka kaže svima

Što se zbilo u prošlome ratu

Nestadoše momci u svom cvatu

Jedan dio Domovniskog rata

Gdje su Vrdi vatikanska vrata

Svaka priča imade heroje

U Vrdima mnogo ljudi to je

Neistina ako bude koja

Nek mi sudi, Bože, ruka tvoja

Počet ću vam devedeset druge

Jako čudne i godine duge

Prvo Srbi svoje dovedoše

Al' se naši tome ne dadoše

Prva žrtva Blaž Kukić je bio

Na straži je život izgubio

Jasenjani bili mjesto kobno

Gdje su Pušku ubili nam zlobno

Žena Janja gorko sada jeca

Oko nje se okupila djeca

Njih sedmero bez oca ostaše

Te u majku nijemo pogledaše

A ona ih skuplja oko sebe

Bol u srcu ko da nožem grebe

Tužno li je gledati ih tako

Vidit ovo nikom ne bi lako

Put naš posta još i više bolan

Napusti nas Čarapina Stojan

Na Rošcima život izgubio

U glavu ga geler pogodio

Nije mrtvo tilo nosit lako

Stojan mrtav kod njih osta tako

Žena Šima sama je ostala

Nije sa njim potomstvo imala

A Matiju majku sada mole

Oprosti nam tvoga sina Stole

Vidjeti ga mrtva barem sada

Pola vaših nestalo bi jada

Bog je htio da se desi tako

U nesreći ode Marić Branko

To se zbilo na cesti kraj vode

Čarapina Dragan sa njim ode

Kad je život izgubio Branko

Uz Ivicu Marijan je plako

A Ilki i Luki od Dragana

Otvori se sad života rana

Grijeh bi bio pripisat krivicu

Mi poslani nismo za pravicu

Već za oprost podjednako svima

I utjeha biti žalosnima

Mnogo ovde metka ne opali

A Srbi se u bježanje dali

Al' nesreća nama dođe veća

Godina je devedeset treća

Tuga poče kad ostasmo s njima

Sve do jučer naša braća mila

Kažu naši to su loši gosti

Ti ga hraniš, on ti lomi kosti

Napravismo i pogrešku kletu

Turci nam se po stožeru metu

Oni su to iskoristit znali

I u naša leđa zapucali

Sve se ovo jako brzo zbilo

Skloni nejač, to je prvo bilo

Neka znaju oni što su vani

Herceg Bosna da se ovde brani

Muslimani silno udariše

Počele su naše suzne kiše

Miru više ovde nema mjesta

Skloni djecu, nek se pravi cesta

Uz Osoje šumu oboriše

Obitelji u bijeg posladoše

Ostadoše naši momci tvrdi

Odgoji ih majka selo Vrd

i Turčin navro hoće tu da uđe

Navro hoće ono što je tuđe

Hoće uzet našu rodnu grudu

Izbijte si tu ideju ludu

Ta i sama Čabulja već znade

Koje na nju treba stat čeljade

Ne ćete vi ovde nikad prodrit

Znajte da će Čabulja vas proždrit

Velik otpor naši su davali

Ali dalje ne bi izdržali

Kad je sve već uhvatila nemoć

Bog nam šalje Gruđane u pomoć

Sad i nama sija jedna zvizda

Koja nikad ne će da nas izda

Al' to nije zvizda sa nebesa

To je zvizda od krvi i mesa

Jaka garda bodu kao ose

Predvođeni od Marinka Sose

Vitez Ranko Boban nose ime

Svaki od njih ponosi se time

Hrabri momci i još bolji ljudi

Dobar Gruđan taj ne m'jenja ćudi

Donesoše vojno znanje svoje

Brane kuće i moje i tvoje

Svoju pomoć dali su nam prvi

Postadosmo braća mi po krvi

Kazat ću vam kada su stradali

I kako su oni život dali

S nama oni ginuli su časno

To neka je svima sada jasno

A da bude sve u službi vjere

Crkva šalje najbolje bisere

Biseri su vojni kapelani

Od biskupa što su nam poslani

Jedan od njih i u Vrde dođe

Kalvariju s nama on da prođe

Mikuliću Vinko neka znadeš

Prijatelje ovde da imadeš

Poče ovo mjeseca devetog

A na točan datum četrnaestog

Golubić nam tužnu priču krije

Sad je znadem srce lakše bije

Petar Marić grdno ranjen biva

Krv je iz njeg počela da liva

On je ranjen u prsa široka

Prepad su im učinili s boka

Rukom drži svoje smrtne rane

Al' ne može, krvi na sve strane

On se spušta krv još veća pala

Kroz pulover što mu mati dala

Umirućim glasom k'o da reži

Daje drugu bombe, viče, bjež

i U očima nema truni straha

Ali rukom nema više maha

U panici krv se njima sledi

Kad skontaše da Joca ne sjedi

Marić Jozo samo tako osta

Već crvena košulja mu posta

Metak prođe glasa ne izusti

I svoj život on tako ispusti

Marić Jozo, Tomica mu žena

Teška li je sada sudba njena

Sama ćeš se ti kroz život borit

Još i dvoje djece ćeš odgojit

Tu nam ljudi tako izginuše

Tek im posl'je kosti razmjeniše

A Golemac Karlo i Marinko

Učiniše to što ne bi ni'ko

Preživjeli niz liticu skaču

Pobjeć moraš turskome koljaču

Došli Turci glave da im skrate

Još se čuje, ustašo, poznam te

Nekako su odatle skočila

Pa u strahu tako do točila

A pas Perin odmah kući sašo

Da bi njemu crnu majku našo

Čim ga vidje Zora vrisnu :Pero

A Dik već se na stranu okreno

I Stipanu tada jasno biše

Da voljenog Pere nema više

Ovo znadem da se zbilo 'vako

Pripovidi čovik dok je plak'o

I Široki bio tu je s nama

I do neba hvala svima vama

Pomoć' došli i vi ste u Vrde

Krv i vaša prolila se ovde

Poslušajte dalje našu muku

I zla djela muslimanskih ruku

Damir Anić ispred groblja strada

Dovozio bus je vojsku tada

Nije stig'o u rov se uvući

I on ode u sanduku kući

Mati Iva i otac mu Stanko

Preživjeti ovo ne će lako

Goran Spajić vitez ovog rata

Život mu je odnila granata

Beztrzajac puče među vojsku

Njih sedmero pade u jauku

Ostali su preživili sretno

Samo njega pogodila smrtno

Bogdana i Nedu život c'jeli

Ništa više ne će da veseli

Misli sad su na voljenom sinu

Za slobodu našu što poginu

Rat je gorak i nesreće dosta

Miro Spajić takva priča posta

Bog je htio da se tako desi

Na pogrešnu mjestu se zadesi

Naša ruka da ga njemu šalje

Samo Bog zna šta bi bilo dalje

Na čovjeka težak teret pade

I smrt ova spavat mu ne dade

I sto puta sam je rek'o sebi

Da sam bir'o preživio ne bi

Al' tu ne bi bilo Božje volje

Samo on zna što nas tako šalje

Žena Mara plakati ne presta

Kuda vodi sada moja cesta

Svima ona sve je oprostila

Znade da je sve nesreća bila

Sa četvero djece osta sama

Neka bude ona ponos nama

Drugi put ih još više poginu

Opet braneć svoju domovinu

A datuma četvrti desetog

Sreće nije bilo ni za jednog

Udar oni jaki izvršiše

Pet nam ljudi ovde pogubiše

Cijela Vraca krvlju zalivena

Krv je ovde sveta prolivena

Miličević Gordan ovde osta

I njegova gruda ovo posta

Roditelji Dragica i Frano

Pozdraviše svoga sina rano

U juriš je pušku svoju digo

Od rafala nije maknut stigo

Iako ga zvaše Gordo Mal

i Svi od jednom sa tim su prestali

Posta velik k'o Čabulja sama

I sa nje će gledat prema nama

I Vice Paradžik ležat osta

K'o da ovo nije bilo dosta

Barba Vice pravi bećar bio

A s linije nikad on falio

Prakaratur bio dobri Vice

Svugdje stigo za sve imo žice

Sin jedinac pao je po travi

Pridruži se on njima u slavi

Mati Slavku zadesi strahota

Osuši se njoj grana života

Otkidate od života moga

Uzešte mi sina jedinoga

Još mu mrtvom pucali u glavu

Sve to sada njemu je na slavu

Mate Marić i Damir Logara

Poginuše skupa kraj bunkera

Granata je pala kraj njih dvoje

Dva viteza napustiše svoje

Dam-dam kažu ozbiljan je bio

Tek ponekad on bi se nasmij'o

Dobar vojnik i još bolji čovjek

Osta ovdje upisan za nav'jek

Mili suze niz obraze lete

K'o mi uze moje milo dijete

Srcu njenom nema sad pomoći

Prežaliti sina ne će moći

U Gorici tako u dva dana

Sahraniše tri nam domobrana

Mate Marić žena mu Marina

Dva sina i kći k'o gorska vila

Kažu da je bio vrele krvi

I da on je uv'jek iš'o prvi

Ona sama kao da je znala

U njegovo ime kćer nazvala

Osta njemu cura fina, mila

Koja oca nije ni vidila

Iako je mati mnogo voli

Da ga vidi dat će život goli

A Davidu srce se raspade

Silnu ljubav on svom bratu dade

Braniše mu vidit mrtva brata

Sav u znoju plačuć gura vrata

Razodjenu mrtvo t'jelo njemu

I zagleda smrtne rane svemu

Od ovog mu ništa teže ne bi

Da ga vrati učinio sve bi

Još se sjećam kad su rekli dosta

On još dugo sam kod groba osta

A smrt ova život će da skrati

I Iliji i Veselki mati

Već sutradan još jedan poginu

I on stvori tugu nama silnu

I ti nama Tomislave Grade

Viteza heroja jednog dade

Devetnaestu navrši godinu

Htjede ostat branit domovinu

Od Šapina Stjepan je pogino

Mili Bože, jedva na sv'jet zin'o

U glavu ga snajper pogodio

On se crnoj zemlji oborio

Ivanu i Zdravki uze tića

Malo biše ovaki' mladića

Bože, kako uvjek biraš prave

Hoće li nas ovo doći glave

Hoće li nas sve za glavu skratit

Dadu li se ti Vrdi obranit

U Zenici plan ste osmislili

Herceg Bosnu da bi dovršili

Halilović Sefer 'vako reče

Napad ovaj njih će da zateče

Sve što ima hrvatskoga puka

Stavite ga na hiljadu muka

Zvizda plačuć ispod brka skresa

Branit ću vas k'o sama nebesa

A ti crni Zuka Ališpago

Ne ćeš ovde kako ti je drago

Vrde brane pravi momci naši

Oko vrata svima očenaši

Još si jednu Grabovicu htio

Ali dobro nisi razmislio

Oni će se uv'jek ostat borit

Prije ćeš ti Čabulju saorit

Do Neuma mislili ste doći

Al' kroz Vrde trebali ste proći

Zulfikari tu su glavni bili

Mnogi od njih nisu preživili

Smrt je našla i Ćelina banda

Oko Vrdi i njih dosta strada

Kad su tvoji izginuli teško

Kažu da si i sam ovo rek'o

Ti su Vrdi vrata vatikanska

Biti nikad ne će muslimanska

Zar sekunda jedna da je ključna

Malo treba da postane mučna

Davor Šimić nesretno je stao

U Klancima na glavu je pao

Na Stipandan svidio se Bogu

Te ga zovnu on kod svoji' nogu

Monika u Matu tužno gleda

Da je mrtav ona reći ne da

Kako da sahranim sina svoga

Ima l' veće tuge od ovoga

Za utjehu sada tebe zovu

Pošalji im, Bože, milost svoju

Čabulja je zimi teška kuća

Tu se može samo jakih pluća

Snijeg je velik a zrak pluća reže

Srce slabo sve se više steže

Narediše hitnu pomoć strogo

Ni brat njegov nije pomoć mogo

I Nediljko Barić posta žrtva

Planina ga šalje kući mrtva

Ovo je se sve ovako zbilo

Ostalo je samo 'ladno tilo

A mač boli pade na Ankicu

I njezinu kćerku jedinicu

Pogledaj nas na trenutak sada

Osta ti bez pola svoga stada

Kad je prva godišnjica došla

Svjetina je prema pločam pošla

Sva obitelj poginulih ide

Marina ne može, svi to vide

Posjekle se noge nije smila

A fra Ante kaže – Pođi, mila

Bog će dragi dati snage tebi

Popenji se i pomozi sebi

Skupi snage i upali sv'jeću

Za pokojnog svoga muža Maću

Te je r'ječi ko puška pogode

Hrabrost dođe i sa njima ode

Kada rat je skoro kraju bio

Denis Jozić život izgubio

U nesreći puška tad opuca

Mlado srce prestade da kuca

Rat završi ko i svaki drugi

Izginuše djeca, braća, ljudi

Žena plače, nema muža svoga

Što imade tužnije od toga

Zar i otac da zakopa sina

Kakva li je ovo prokletinja

Mnogi i bez brata ostadoše

Živim' dio duše otkinuše

Neki od njih sad su malo veći

A riječ tata nisu stigli reći

Dijete nikad nije reklo oče

I za druge on je sad siroče

Kada žena muža svog izgubi

Udovica za nju kažu ljudi

Al' bez sina kad ostane mati

Nema r'ječi za bol iskazati

Ona će i dalje ostat' mati

I sinom ga svojim uvik zvati

Neke su nam oni zarobili

I tamo im kosti polomili

Pustili ih nije prošlo mnogo

A na noge malo 'ko je mog'o

Radenko Golemac je podleg'o

Izdržati više nije mog'o

Bože, gledaj tužna li trenutka

Još je jednog zadesila muka

Posl'je rata razboli se gadno

Izdržalo nije srce jadno

Na svom pragu srce mu se slama

Umri čovjek ženi na rukama

A njoj tužnoj osta takva slika

Sjećat će se muža takvog lika

Marinko Golemac ime to je

Milenka mu žena djece dvoje

U životu nisam mnogo plak'o

Ali ova smrt me rani jako

Još mi jedno grize dušu moju

Što im ne da branit zemlju svoju

Tek poneki otiš'o bez r'ječi

Sad kad dođe samo se baleči

Evo, ne će svoje on da brani

Ali barem narod pljačkat stan

i Grliš novac dok vojnici ginu

Sudit će se svima za istinu

Poštovanje misle novcem steć

i I od'jelom nešto nama reći

Istinu ti ovde znade sva'ko

Istina se ne zatire lako

Nek' se ni'ko za ovo ne hvata

Nema mržnje u naših Hrvata

Al' i oni sada jasno vide

Već je kasno sad se samo stide

Posl'je rata druga dođe tuga

Počela je neka čudna kuga

Poštenje je jako nisko palo

A ljubavi još manje ostalo

Ubiše nas naša braća mila

I bez puške provodi se sila

Ne daju ti raditi ni jesti

Borci trunu od raznih bolesti

Dušu njima nagrizla je tuga

Što zbog laži što zbog mrtva druga

Neki još i skoro jedva žive

Ne zbog gladi nego pravde krive

Ostalo im mrtvim da se žale

Jer ih živi čuju sve to manje

Krivi ljudi počeli se pitat

Gdje ćeš i koliko zarađivat

Puške oni ni vidili nisu

Niti ikad otišli na misu

Popeli se skoro pa do neba

Gazi mrtve samo ako treba

Sudbinu nam tešku sada kroje

Sad nam, Bože, treba snage tvoje

Usadi im malo dobre volje

Da nam svima bude mnogo bolje

Jezik naći morat ćemo skupa

Da budemo kao jedna grupa

Sa ponosom gledam naše rane

Pa niz obraz često suza kane

Ostalo mi jedino od ćaće

Te vojničke još mi duge gaće

I još jedno pismo što sam pis'o

Još živ dok je na liniju išo

Kad je mrtav pao usred rata

Našli pismo - čuvaj mi se, tata

Zbogom, rekoh da to nisam znao

Htio sam ga pozdraviti samo

Mi imamo uspomene svoje

Što u nama i sad žarko gore

U prokletom ratu svima osta

Tužnih, loših uspomena dosta

Ali osta naša rodna gruda

Naša djeca još hodit će tuda

Bogu dragom tu se pomoliti

I za mrtve sv'jeću upaliti

I čitati tvoje Sveto pismo

Što ga ovdje krvlju obranismo

I govorit jezik naš hrvatski

Što ga skupo sačuvašmo bratski

Spomen njihov sad pred crkvom stoji

Nek ne gleda onaj 'ko se boji

On bez r'ječi jasno kaže nama

Izginusmo radi boljeg vama

I svi drugi što ste preživili

Jednako u ratu vi ste bili

Ostadoste vi živi svjedoci

Ponosni su na vas vaši oc

i Sad tišina neka nastupila

U grad ljude ona okupila

Svega ima sve je jako glasno

Al' ne čuješ ništa dobro jasno

Sve bi dali da možemo vratit

Al bog kaže ostani se patit

Reci, Bože, što se od nas krije

Djeco moja još istina nije

Kad dođete k meni dana tog

a Ugledati živog sina moga

Pitat ću vas kroz vaš život cijeli

Jeste li ga ikako živjeli

Za vojnike ne trebate pitat

Sin moj nije prestao kazivat

'Ko svoj život za drugoga dade

Te ljubavi veće ne imade

Oni su već u mojoj milosti

To svjedoče i njihove kosti

Zaboravit ne ćemo vas nikad

I na groblje doć' ćemo ponekad

Al u srcu vi ste uv'jek s nama

Udariti ne će na vas tama

To je naša ljubav čista prava

Mi čuvamo vas od zaborava

Radi ove žrtve mi smo živi

I bez nje mi ovde ne bi bili

Druga nama doći će vremena

I čuvati moramo spomena

Napisaše oni povjest našu

Naučite ovo djecu vašu…

Share:

Business

Popular Posts

© GORANCI.BLOGSPOT.BA Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača!
@ 2018 - GORANCI.BLOGSPOT.BA
Sva prava pridržana