Pjesma je pisana na istini, stoga neka se kao istina sluša i čita. Nastala je iz potrebe da se našim herojima i njihovim obiteljima iskaže hvala i da olako ne zaboravimo prolivenu krv.
Što ima veće doli dati život za bližnjega? Zato nemojte pjesmu slušati s tugom nego s ponosom što ste bili dio nečega većeg od nas.
Mnogi ozbiljni analitičari ratnih zbivanja označit će bitku za Vrdi ključnom i prekretnicom hrvatsko-muslimanskog sukoba u Domovinskom ratu, a mnogi sudionici te bitke su tu proživjeli najemotivnije trenutke svoga života. Nadamo se da će ova pjesma iz srca obnoviti sjećanja i potkrijepiti ove tvrdnje.
Tekst je napisao Josip Marić, a uz gusle opjevao Božo Marić.
Pjesmo moja, pjevam te zbog toga
Zbog svog jadnog puka umornoga
Dobro znadem da sve vidiš, Bože
Ali šutit više se ne može
Čujem kako plače svaki kamen
Ne gubite od pov'jesti znamen
Sad osjećam potrebu golemu
Istinu ti kazat ja o svemu
Što postaše naše selo Vrdi
Što izdrža ovaj kamen tvrdi
Mnogo pjesmi sad na sv'jetu ima
I u njima dosta neistina
Ja vam ne ću neistinu reći
Svjedočit će suze što će teći
Male Vrdi pod Čabuljom stoje
Velik dio domovine moje
To je selo malo, šumovito
Tiho, mirno, ali ponosito
Čvrsta stijeno Čabulje i Vraca
Domovino naši' nam otaca
Jednom stranom na planinu gleda
S druge strane Drežnici se ne da
Turci ovdje nikad nisu bili
Tako kažu ovi što su živi
Po tebi oduvik vile gaze
A Vrđani uvik na te paze
Naši ovdje došli su odavno
I od tada poče doba slavno
Hrvati se ovdje nastaniše
A za druge mjesta ne bijaše
Prvo malu crkvu sagradiše
Pa se svome Bogu pomoliše
Te Petra i Pavla odabraše
Kao svete zaštitnike naše
Da nam smanje svaku našu muku
Da nam Bogu šalju preporuku
Oduvjek su ovdje glavna bila
Prvo crkva pa derneka sila
Još od priča vila i hajduka
Tu se radi, tu se čuje buka
Živjelo se lako nikad nije
Svaki čovjek ore, kopa sije
Život nikad nije bio zgoda
Još kad trefi kakva nepogoda
Moraš hranit djecu teškom mukom
Sve načinit ti sa svojom rukom
Ako li je odveć to tegoba
Onda bi se sazivala moba
Pola bi se sela okupilo
I posao teški obavilo
Svaki vrta ovdje ime nosi
Kud su nekad naši išli bosi
Nabrojat ću ovdje samo neka
Pomoć trebam sjećanja daleka
'Ko to znade bolje od mog dida
Preživila mnogo glava sida
Pripovidi mjesta koja znadeš
Neka čuje ova naša mladež
Kud kročiše svi njihovi preci
Čeg se sjećaš de, ti meni reci
Oj, unuče, diko moja mila
Naziva je ovde prava sila
Ja ću kazat, a ti sad zapiši
Kuda nekad skupa mi smo išli
Počet ću od brda Arapova
Ispod njega su ti mjesta ova
Iz Drežnice putem na ovamo
Pištet i Vitreni kuk je tamo
Odlučiš li još i dalje poći
Na sred Drage ugledat ćeš Moći
A iz Drage možeš prema Strugi
I na Kulu ovo put je drugi
Ako ne ćeš poći ti ovuda
Dočekat će tebe ova gruda
Makadama Vlačinu kad prođeš
Bećaruši morat ćeš da dođeš
Dalje prema Brigu samo ravno
Crkva ovde stoji još odavno
Još podalje na ovome putu
Doći ćeš ti na Željetuš ljutu
Ako ne ćeš ti u ova mjesta
Ajde onda pokraj Barevišta
Uz Strninu kraj Jurinog doca
Pa Osoje zadivena koca
Da se zimi ovdje vidi cesta
Da ti znadeš za auta mjesta
Arapova stanina će doći
Na Vratince ako ćeš ti poći
Nema toga 'ko se ovdje rodi
Da ga srce u Vrde ne vodi
Da ne duljim, milo dite moje
Imaš ti još pisat pisme svoje
Ja o tome ne znam puno toga
Pa ću pričat malo jada svoga
Svako mjesto svoju pjesmu ima
Evo naše neka kaže svima
Što se zbilo u prošlome ratu
Nestadoše momci u svom cvatu
Jedan dio Domovniskog rata
Gdje su Vrdi vatikanska vrata
Svaka priča imade heroje
U Vrdima mnogo ljudi to je
Neistina ako bude koja
Nek mi sudi, Bože, ruka tvoja
Počet ću vam devedeset druge
Jako čudne i godine duge
Prvo Srbi svoje dovedoše
Al' se naši tome ne dadoše
Prva žrtva Blaž Kukić je bio
Na straži je život izgubio
Jasenjani bili mjesto kobno
Gdje su Pušku ubili nam zlobno
Žena Janja gorko sada jeca
Oko nje se okupila djeca
Njih sedmero bez oca ostaše
Te u majku nijemo pogledaše
A ona ih skuplja oko sebe
Bol u srcu ko da nožem grebe
Tužno li je gledati ih tako
Vidit ovo nikom ne bi lako
Put naš posta još i više bolan
Napusti nas Čarapina Stojan
Na Rošcima život izgubio
U glavu ga geler pogodio
Nije mrtvo tilo nosit lako
Stojan mrtav kod njih osta tako
Žena Šima sama je ostala
Nije sa njim potomstvo imala
A Matiju majku sada mole
Oprosti nam tvoga sina Stole
Vidjeti ga mrtva barem sada
Pola vaših nestalo bi jada
Bog je htio da se desi tako
U nesreći ode Marić Branko
To se zbilo na cesti kraj vode
Čarapina Dragan sa njim ode
Kad je život izgubio Branko
Uz Ivicu Marijan je plako
A Ilki i Luki od Dragana
Otvori se sad života rana
Grijeh bi bio pripisat krivicu
Mi poslani nismo za pravicu
Već za oprost podjednako svima
I utjeha biti žalosnima
Mnogo ovde metka ne opali
A Srbi se u bježanje dali
Al' nesreća nama dođe veća
Godina je devedeset treća
Tuga poče kad ostasmo s njima
Sve do jučer naša braća mila
Kažu naši to su loši gosti
Ti ga hraniš, on ti lomi kosti
Napravismo i pogrešku kletu
Turci nam se po stožeru metu
Oni su to iskoristit znali
I u naša leđa zapucali
Sve se ovo jako brzo zbilo
Skloni nejač, to je prvo bilo
Neka znaju oni što su vani
Herceg Bosna da se ovde brani
Muslimani silno udariše
Počele su naše suzne kiše
Miru više ovde nema mjesta
Skloni djecu, nek se pravi cesta
Uz Osoje šumu oboriše
Obitelji u bijeg posladoše
Ostadoše naši momci tvrdi
Odgoji ih majka selo Vrd
i Turčin navro hoće tu da uđe
Navro hoće ono što je tuđe
Hoće uzet našu rodnu grudu
Izbijte si tu ideju ludu
Ta i sama Čabulja već znade
Koje na nju treba stat čeljade
Ne ćete vi ovde nikad prodrit
Znajte da će Čabulja vas proždrit
Velik otpor naši su davali
Ali dalje ne bi izdržali
Kad je sve već uhvatila nemoć
Bog nam šalje Gruđane u pomoć
Sad i nama sija jedna zvizda
Koja nikad ne će da nas izda
Al' to nije zvizda sa nebesa
To je zvizda od krvi i mesa
Jaka garda bodu kao ose
Predvođeni od Marinka Sose
Vitez Ranko Boban nose ime
Svaki od njih ponosi se time
Hrabri momci i još bolji ljudi
Dobar Gruđan taj ne m'jenja ćudi
Donesoše vojno znanje svoje
Brane kuće i moje i tvoje
Svoju pomoć dali su nam prvi
Postadosmo braća mi po krvi
Kazat ću vam kada su stradali
I kako su oni život dali
S nama oni ginuli su časno
To neka je svima sada jasno
A da bude sve u službi vjere
Crkva šalje najbolje bisere
Biseri su vojni kapelani
Od biskupa što su nam poslani
Jedan od njih i u Vrde dođe
Kalvariju s nama on da prođe
Mikuliću Vinko neka znadeš
Prijatelje ovde da imadeš
Poče ovo mjeseca devetog
A na točan datum četrnaestog
Golubić nam tužnu priču krije
Sad je znadem srce lakše bije
Petar Marić grdno ranjen biva
Krv je iz njeg počela da liva
On je ranjen u prsa široka
Prepad su im učinili s boka
Rukom drži svoje smrtne rane
Al' ne može, krvi na sve strane
On se spušta krv još veća pala
Kroz pulover što mu mati dala
Umirućim glasom k'o da reži
Daje drugu bombe, viče, bjež
i U očima nema truni straha
Ali rukom nema više maha
U panici krv se njima sledi
Kad skontaše da Joca ne sjedi
Marić Jozo samo tako osta
Već crvena košulja mu posta
Metak prođe glasa ne izusti
I svoj život on tako ispusti
Marić Jozo, Tomica mu žena
Teška li je sada sudba njena
Sama ćeš se ti kroz život borit
Još i dvoje djece ćeš odgojit
Tu nam ljudi tako izginuše
Tek im posl'je kosti razmjeniše
A Golemac Karlo i Marinko
Učiniše to što ne bi ni'ko
Preživjeli niz liticu skaču
Pobjeć moraš turskome koljaču
Došli Turci glave da im skrate
Još se čuje, ustašo, poznam te
Nekako su odatle skočila
Pa u strahu tako do točila
A pas Perin odmah kući sašo
Da bi njemu crnu majku našo
Čim ga vidje Zora vrisnu :Pero
A Dik već se na stranu okreno
I Stipanu tada jasno biše
Da voljenog Pere nema više
Ovo znadem da se zbilo 'vako
Pripovidi čovik dok je plak'o
I Široki bio tu je s nama
I do neba hvala svima vama
Pomoć' došli i vi ste u Vrde
Krv i vaša prolila se ovde
Poslušajte dalje našu muku
I zla djela muslimanskih ruku
Damir Anić ispred groblja strada
Dovozio bus je vojsku tada
Nije stig'o u rov se uvući
I on ode u sanduku kući
Mati Iva i otac mu Stanko
Preživjeti ovo ne će lako
Goran Spajić vitez ovog rata
Život mu je odnila granata
Beztrzajac puče među vojsku
Njih sedmero pade u jauku
Ostali su preživili sretno
Samo njega pogodila smrtno
Bogdana i Nedu život c'jeli
Ništa više ne će da veseli
Misli sad su na voljenom sinu
Za slobodu našu što poginu
Rat je gorak i nesreće dosta
Miro Spajić takva priča posta
Bog je htio da se tako desi
Na pogrešnu mjestu se zadesi
Naša ruka da ga njemu šalje
Samo Bog zna šta bi bilo dalje
Na čovjeka težak teret pade
I smrt ova spavat mu ne dade
I sto puta sam je rek'o sebi
Da sam bir'o preživio ne bi
Al' tu ne bi bilo Božje volje
Samo on zna što nas tako šalje
Žena Mara plakati ne presta
Kuda vodi sada moja cesta
Svima ona sve je oprostila
Znade da je sve nesreća bila
Sa četvero djece osta sama
Neka bude ona ponos nama
Drugi put ih još više poginu
Opet braneć svoju domovinu
A datuma četvrti desetog
Sreće nije bilo ni za jednog
Udar oni jaki izvršiše
Pet nam ljudi ovde pogubiše
Cijela Vraca krvlju zalivena
Krv je ovde sveta prolivena
Miličević Gordan ovde osta
I njegova gruda ovo posta
Roditelji Dragica i Frano
Pozdraviše svoga sina rano
U juriš je pušku svoju digo
Od rafala nije maknut stigo
Iako ga zvaše Gordo Mal
i Svi od jednom sa tim su prestali
Posta velik k'o Čabulja sama
I sa nje će gledat prema nama
I Vice Paradžik ležat osta
K'o da ovo nije bilo dosta
Barba Vice pravi bećar bio
A s linije nikad on falio
Prakaratur bio dobri Vice
Svugdje stigo za sve imo žice
Sin jedinac pao je po travi
Pridruži se on njima u slavi
Mati Slavku zadesi strahota
Osuši se njoj grana života
Otkidate od života moga
Uzešte mi sina jedinoga
Još mu mrtvom pucali u glavu
Sve to sada njemu je na slavu
Mate Marić i Damir Logara
Poginuše skupa kraj bunkera
Granata je pala kraj njih dvoje
Dva viteza napustiše svoje
Dam-dam kažu ozbiljan je bio
Tek ponekad on bi se nasmij'o
Dobar vojnik i još bolji čovjek
Osta ovdje upisan za nav'jek
Mili suze niz obraze lete
K'o mi uze moje milo dijete
Srcu njenom nema sad pomoći
Prežaliti sina ne će moći
U Gorici tako u dva dana
Sahraniše tri nam domobrana
Mate Marić žena mu Marina
Dva sina i kći k'o gorska vila
Kažu da je bio vrele krvi
I da on je uv'jek iš'o prvi
Ona sama kao da je znala
U njegovo ime kćer nazvala
Osta njemu cura fina, mila
Koja oca nije ni vidila
Iako je mati mnogo voli
Da ga vidi dat će život goli
A Davidu srce se raspade
Silnu ljubav on svom bratu dade
Braniše mu vidit mrtva brata
Sav u znoju plačuć gura vrata
Razodjenu mrtvo t'jelo njemu
I zagleda smrtne rane svemu
Od ovog mu ništa teže ne bi
Da ga vrati učinio sve bi
Još se sjećam kad su rekli dosta
On još dugo sam kod groba osta
A smrt ova život će da skrati
I Iliji i Veselki mati
Već sutradan još jedan poginu
I on stvori tugu nama silnu
I ti nama Tomislave Grade
Viteza heroja jednog dade
Devetnaestu navrši godinu
Htjede ostat branit domovinu
Od Šapina Stjepan je pogino
Mili Bože, jedva na sv'jet zin'o
U glavu ga snajper pogodio
On se crnoj zemlji oborio
Ivanu i Zdravki uze tića
Malo biše ovaki' mladića
Bože, kako uvjek biraš prave
Hoće li nas ovo doći glave
Hoće li nas sve za glavu skratit
Dadu li se ti Vrdi obranit
U Zenici plan ste osmislili
Herceg Bosnu da bi dovršili
Halilović Sefer 'vako reče
Napad ovaj njih će da zateče
Sve što ima hrvatskoga puka
Stavite ga na hiljadu muka
Zvizda plačuć ispod brka skresa
Branit ću vas k'o sama nebesa
A ti crni Zuka Ališpago
Ne ćeš ovde kako ti je drago
Vrde brane pravi momci naši
Oko vrata svima očenaši
Još si jednu Grabovicu htio
Ali dobro nisi razmislio
Oni će se uv'jek ostat borit
Prije ćeš ti Čabulju saorit
Do Neuma mislili ste doći
Al' kroz Vrde trebali ste proći
Zulfikari tu su glavni bili
Mnogi od njih nisu preživili
Smrt je našla i Ćelina banda
Oko Vrdi i njih dosta strada
Kad su tvoji izginuli teško
Kažu da si i sam ovo rek'o
Ti su Vrdi vrata vatikanska
Biti nikad ne će muslimanska
Zar sekunda jedna da je ključna
Malo treba da postane mučna
Davor Šimić nesretno je stao
U Klancima na glavu je pao
Na Stipandan svidio se Bogu
Te ga zovnu on kod svoji' nogu
Monika u Matu tužno gleda
Da je mrtav ona reći ne da
Kako da sahranim sina svoga
Ima l' veće tuge od ovoga
Za utjehu sada tebe zovu
Pošalji im, Bože, milost svoju
Čabulja je zimi teška kuća
Tu se može samo jakih pluća
Snijeg je velik a zrak pluća reže
Srce slabo sve se više steže
Narediše hitnu pomoć strogo
Ni brat njegov nije pomoć mogo
I Nediljko Barić posta žrtva
Planina ga šalje kući mrtva
Ovo je se sve ovako zbilo
Ostalo je samo 'ladno tilo
A mač boli pade na Ankicu
I njezinu kćerku jedinicu
Pogledaj nas na trenutak sada
Osta ti bez pola svoga stada
Kad je prva godišnjica došla
Svjetina je prema pločam pošla
Sva obitelj poginulih ide
Marina ne može, svi to vide
Posjekle se noge nije smila
A fra Ante kaže – Pođi, mila
Bog će dragi dati snage tebi
Popenji se i pomozi sebi
Skupi snage i upali sv'jeću
Za pokojnog svoga muža Maću
Te je r'ječi ko puška pogode
Hrabrost dođe i sa njima ode
Kada rat je skoro kraju bio
Denis Jozić život izgubio
U nesreći puška tad opuca
Mlado srce prestade da kuca
Rat završi ko i svaki drugi
Izginuše djeca, braća, ljudi
Žena plače, nema muža svoga
Što imade tužnije od toga
Zar i otac da zakopa sina
Kakva li je ovo prokletinja
Mnogi i bez brata ostadoše
Živim' dio duše otkinuše
Neki od njih sad su malo veći
A riječ tata nisu stigli reći
Dijete nikad nije reklo oče
I za druge on je sad siroče
Kada žena muža svog izgubi
Udovica za nju kažu ljudi
Al' bez sina kad ostane mati
Nema r'ječi za bol iskazati
Ona će i dalje ostat' mati
I sinom ga svojim uvik zvati
Neke su nam oni zarobili
I tamo im kosti polomili
Pustili ih nije prošlo mnogo
A na noge malo 'ko je mog'o
Radenko Golemac je podleg'o
Izdržati više nije mog'o
Bože, gledaj tužna li trenutka
Još je jednog zadesila muka
Posl'je rata razboli se gadno
Izdržalo nije srce jadno
Na svom pragu srce mu se slama
Umri čovjek ženi na rukama
A njoj tužnoj osta takva slika
Sjećat će se muža takvog lika
Marinko Golemac ime to je
Milenka mu žena djece dvoje
U životu nisam mnogo plak'o
Ali ova smrt me rani jako
Još mi jedno grize dušu moju
Što im ne da branit zemlju svoju
Tek poneki otiš'o bez r'ječi
Sad kad dođe samo se baleči
Evo, ne će svoje on da brani
Ali barem narod pljačkat stan
i Grliš novac dok vojnici ginu
Sudit će se svima za istinu
Poštovanje misle novcem steć
i I od'jelom nešto nama reći
Istinu ti ovde znade sva'ko
Istina se ne zatire lako
Nek' se ni'ko za ovo ne hvata
Nema mržnje u naših Hrvata
Al' i oni sada jasno vide
Već je kasno sad se samo stide
Posl'je rata druga dođe tuga
Počela je neka čudna kuga
Poštenje je jako nisko palo
A ljubavi još manje ostalo
Ubiše nas naša braća mila
I bez puške provodi se sila
Ne daju ti raditi ni jesti
Borci trunu od raznih bolesti
Dušu njima nagrizla je tuga
Što zbog laži što zbog mrtva druga
Neki još i skoro jedva žive
Ne zbog gladi nego pravde krive
Ostalo im mrtvim da se žale
Jer ih živi čuju sve to manje
Krivi ljudi počeli se pitat
Gdje ćeš i koliko zarađivat
Puške oni ni vidili nisu
Niti ikad otišli na misu
Popeli se skoro pa do neba
Gazi mrtve samo ako treba
Sudbinu nam tešku sada kroje
Sad nam, Bože, treba snage tvoje
Usadi im malo dobre volje
Da nam svima bude mnogo bolje
Jezik naći morat ćemo skupa
Da budemo kao jedna grupa
Sa ponosom gledam naše rane
Pa niz obraz često suza kane
Ostalo mi jedino od ćaće
Te vojničke još mi duge gaće
I još jedno pismo što sam pis'o
Još živ dok je na liniju išo
Kad je mrtav pao usred rata
Našli pismo - čuvaj mi se, tata
Zbogom, rekoh da to nisam znao
Htio sam ga pozdraviti samo
Mi imamo uspomene svoje
Što u nama i sad žarko gore
U prokletom ratu svima osta
Tužnih, loših uspomena dosta
Ali osta naša rodna gruda
Naša djeca još hodit će tuda
Bogu dragom tu se pomoliti
I za mrtve sv'jeću upaliti
I čitati tvoje Sveto pismo
Što ga ovdje krvlju obranismo
I govorit jezik naš hrvatski
Što ga skupo sačuvašmo bratski
Spomen njihov sad pred crkvom stoji
Nek ne gleda onaj 'ko se boji
On bez r'ječi jasno kaže nama
Izginusmo radi boljeg vama
I svi drugi što ste preživili
Jednako u ratu vi ste bili
Ostadoste vi živi svjedoci
Ponosni su na vas vaši oc
i Sad tišina neka nastupila
U grad ljude ona okupila
Svega ima sve je jako glasno
Al' ne čuješ ništa dobro jasno
Sve bi dali da možemo vratit
Al bog kaže ostani se patit
Reci, Bože, što se od nas krije
Djeco moja još istina nije
Kad dođete k meni dana tog
a Ugledati živog sina moga
Pitat ću vas kroz vaš život cijeli
Jeste li ga ikako živjeli
Za vojnike ne trebate pitat
Sin moj nije prestao kazivat
'Ko svoj život za drugoga dade
Te ljubavi veće ne imade
Oni su već u mojoj milosti
To svjedoče i njihove kosti
Zaboravit ne ćemo vas nikad
I na groblje doć' ćemo ponekad
Al u srcu vi ste uv'jek s nama
Udariti ne će na vas tama
To je naša ljubav čista prava
Mi čuvamo vas od zaborava
Radi ove žrtve mi smo živi
I bez nje mi ovde ne bi bili
Druga nama doći će vremena
I čuvati moramo spomena
Napisaše oni povjest našu
Naučite ovo djecu vašu…
