Za koga li bi glasao pokojni Ćako raštegorski?

Od kada pamtim kao dijete, na našim žitnicama svake godine bi žele opjevane žetalice Maca i Ruža Gazdića i Lucija Talića-Matkova iz brda, sve oko njih su na neki način bile pomoćna snaga. Lucija je izrodila desetero djece, bila je krasna u stasu i na glasu. Moja kuća sa njenom je bila u trostrukom kumstvu, nije to bilo uobičajeno ali naši stari su se od pamtivjeka dobro gledali i poštivali. 

I tako kad je se želo i bilo vrijeme za ručak, skupili bi se u hladovinu razgranate rašeljke ukrug, razvršila bi se sofra, od hrane svega pomalo. Neokle bi ćaća izvuko i bocu vina, vjerovatno čuvanu za tu prigodu. Mi mlađi bi se našpugali između čekajući komadić ručka i posebno volili poslušati kakvu priču i pokoji ženski bećarac, gazdićuše su znale fino zapjevati. Cirlikalo se i šalilo niko ti umor nije pokazivao, dani žetve jesu bili tegobni ali i veseli. Jednom u godini ta prevažna rađa, u neku ruku imala je i praznični karakter. 

I kako bi i svake godine, glavnu priču koju smo više puta čuli i gotovo znali napamet počela bi kleta Lucija. Šta god da bi ispričala svi smo je pažljivo sa poštovanjem i velikim interesom slušali. I tako će svojim zvonkim ali umiljatim glasom nakon nekolika zalogaja i po čaše vina početi njena nezaboravna štorija. 

"E lipi ste moji, bojse sam ja vami nekad prije ovo pričala, ali neudi, neznaju svi kako je to nekad bilo neđe u Raškoj gori. 

Bio neki momak, zvali ga Hrgo, beli mu je kršćeno ime bilo Grgo ali ga zazvaše Hrgo i tako mu osta za vike vikova. Nije bio skroz zdrav a ni bolestan, nekako malo na svoju ruku što bi se reklo. Rodom je bio po priči sa Željetuši, dalo mu se svašta radit tako je hodao od kuće do kuće po cilu godinu. Ljudi su ga zavolili, zvali da radi, davali mu hranu i konak. Bilo je ponekad malo i šale na njegov račun ali on to nije bendo niti mu je smetalo. 

Jedne godine, ovako u ova doba želo se u nekog malo imućnijeg i poznatijeg čovika. Takve su mlađi i starij zvali Ćako, to ti je bilo ko malo viša čast i poštovanje koga su tako zvali. 

Posjedali ovako ko mi danas oko sofre, Ćaki dokurlali unuci trupinu, on sjede, razgleda malo, zavika stopanjici, ajde krsti se. 

Nakon kraće molitve Ćako će onako potiho, svojim hrapavim glasom upitati. Ko je žeo s vrva njive i doli uniže, vidim povisoka strnina, ima i klasa prosuto. A njih nekoliko jedno mimo drugo će uglas Hrgo Ćako, Hrgo je onuda žeo. 

Ja, ja, Ćako će pa nastavi. A ko je koke ozimice sadivao, ima ih naherenih. 

Hrgo Ćako, Hrgo je sadivao ručice ozimice. Aha, Ćako pljucnu ustranu pa će dalje. 

A ko je žuljo kosom guvno, nije najčistije, ostaće zrna žita puno, tribat će popravit. Hrgo Ćako je žuljo kosom guvno. 

Ko je nako ovlaš sinjska uža moto, ako naiđe kogod iz Domazeta, taman da se može narugat. Hrgo Ćako je moto, opet će uglas. 

E dobro reče Ćako, istrese zipt iz lule, stavi je u džep pa će stopanjici. 

E deder, odriži podobar komad lojanice, vidi đe ima najviše žmara i podebelu škrilju sira i daj Hrgi da se dobro najede, primakni mu ćasu s mlaćanicom neka može zalit, vidim ja da je kako kažu Hrgo većinu posla sam uradio pa kad se on dobro najede onda šta pritekne daj i ostalima. 

Svi se učudu pogledaše ispodoka, niko jedno vrijeme ništa ne reče, shvatiše da njihova šprdnja na račun Hrge nije prošla starom mudrom domaćinu. Shvatiše da se Ćako nemože lako prevariti. Pomalo im se na ćeri moglo viditi da su se malo posramili. A Ćako nebi bio to što je bio kad bi ga se lako moglo prevariti. I tako nakon malo šutnje, Ćako će sad malo glasnije i strože podviknuti. 

Ajde marvo jedna, koda ja neznam da ste svi radili i pomalo prosipali i mrsili. Neka, ambari će opet biti puni žita, što nevalja popravite. Ko je vidio da se radi a da se ne pogriješi. Tako vam je dico moja u svakom poslu. Samo vam nevalja što na Hrgu sve svaljujete. Dobavljajte i jedite, ima domraka još posla, a ti Hrgo, naguli se te mlaćanice i daj dalje i drugi da piju." 

I tako ti Lucija završi dobro poznatu i više puta ispričanu priču, mi mlađi se ismijašmo i sa komadom lojanice u ruci trk naokolo. 

Prođoše godine i godine, žetava već dugo nema po goranačkim i raštegorskim njivama stigoše moderna vremena, umjesto ambara i naćava po kruh se ide u pekare, na policama na desetine vrsta raznog peciva, sve blistavo i u sjaju. 

I tako umjesto beogradskog kažiprsta i kod nas stiže višestranačje i demokracija. 

Ćako i Hrgo postaše blijede uspomene, osta samo poruka iz priče koja će nadživiti sva vremena i običaje. 

"Ko radi taj ima pravo i da pogriješi" I sada zagledan u nebesa sa rukama ispod glave, nešto mislim da je Ćako živ,onako mudar i veleznan, za koga bi on glasao sada na izborima u nedjelju. 

Učini mi se kao da odnekud očuh iz daljine njegov glas, hrapav i strog, isti onaj iz Lucijine priče. 

"Ušto si mulac jedan sprco tolike godine a nisi shvatio poruku što sam Hrgi prvo dao da se najede - Zna se" 

I sve opet zašuti taman ko da se malo štrecnu, ustado, niđe nikoga naokolo, samo još jedan ogranak rašeljke se lagano leluja, preživio godine i godine, dokle će još Bog zna. 

E Ćako pokojni raštegorski vala ću ti reći jedan očenaš za dušu kad si mi se već na pamet danas nasovrljao i podsjetio me ne neke neprolazne vrijednosti. 

To je po našem kršćansko običaju. Zna se. 

 Vinko Marić

Udruga "Goranačko blago"