Goranački nezaboravni derneci

 I tako bi pred svaki dernek na Gorancima i mojoj Puzevini i drugim zaseocima, cure su živile za te dane, posebno uoči Babaljke, Bili, Ilindana, Gospojine

- Auuu Anka, auuu, 

poduknu Luca sa vrh Sušica, odjekuje uz Modre, čuje se do Trejine kose. 

- Auuu, oču se Anka. 

- Spremaš li se za derneka boja ? 

- Dašta sam, ko će to propustit moja Luce. 

- Znaš li oće li on bit, šta misliš, kad je na službi upita Luca 

Oće, oće, poručio mi je po Matiji a i Mara ga je vidila jutros izišla iz omadije, srila ga neđe kod Štolne sinoć, poš*o na treću smjenu. E blago tebi, imaš se rašta i uredit, bit će i kokta u Fonze, a bojse i ćesa bonbona. 

Ajde vraže, neka on iziđe da mi prošetamo koji put neka nas narod vidi, drugo me nije briga. 

Oćete li vi sve ići, ko će vaš ajvan čuvat ? 

Iznila Mara uložak za bateriju i štrucu onim ćićilima pa će oni. Odgovori Luca. 

I tako ti bi pred svaki dernek na Gorancima i mojoj Puzevini i drugim zaseocima, cure su živile za te dane, posebno uoči Babaljke, Bili, Ilindana, Gospojine. 

A cura i momaka bilo fala Bogu. 

Samo od Majtinove do Ćitirove kuće tih šezdesetih 28 cura od 18 do 30 godina. 

Dio njih je radilo na državnom poslu, većina ih je čobanovala i o zemlji radila. 

Derneci i druge godovine su bile prilika za mnoga poznanstva i ljubavi koja su često završavala svadbama i brakom. 

Tada bi se oblačile uglavnom tergalke, bijele bluze i košulje, svilene marame i šalovi. 

Obuvali se špagari i obiljeni oputaši, poneko cipelice i sandale mada rijetko, to je bilo samo kod imućnijih kuća. 

Navečer bi se izmivala kosa, caknale frizure i pokoji vikler stavljao. Caknalo se koncem i špagom. Sjećam se da su bile i nekolike metalne cakne pa bi se nosale od kuće do kuće, tako i mirisni safun. Jedno garilo za obrve je bilo dosta za cijeli zaseok. 

Sve bi to jedna drugoj pomagale bez ikakve ljubomore i zavisti Poneka mater bi znala pripomoć u sređivanju, nije im bilo svejedno kako će kćer izgledati. 

Ganga i bećarac se pjevao niz polje kako bi koja grupa išla. Sve je bilo razdragano i veselo, puno života i duha, stotine i stotine momaka i cura na jednom mjestu, kolanja i podvriskivanja, pokoja svađa i razmirica. Sve je to bilo sastavnica tih vremena. 

Te nekolike godovine u Gorancima, mnogima su odredile životni put i sudbinu. 

Vrijeme učini svoje, torovi i pojate se urušiše, stogovi i guvna nestadoše, gange i bećarac utihnuše. Nezaboravni derneci na onaj fini starinski način prerastoše u neka drugačija okupljanja. Cakne i vikleri se odavno pobaciše, frizeri i frizerke preuzeše, tergalke i opanci istrunuše. 

Još ponekad vrli Botić i njegova klapa nas pjesmom podsjete na ta stara divna vremena. 

Podukivanja i dozivanje zamijenuše mobiteli. 

Drevno selo Goranci svojim potomcima naseliše svijet od Australije, Evrope i Amerike. 

Mnogi vjerovatno rođeni iz ljubavi potekloj na nekom od derneka kojih se sa pomalo tuge sjećamo. 

Ma gdje god bili sigurno u duši nose ljudstvo i koračaju čista obraza. A kako ne bi kad su zadojeni čistim neiskvarenim mlijekom plemenitih, časnih goranačkih majki. 

I kako reče pjesnik : "KO NA TVRDOJ STINI SVOJU PROŠLOST PIŠE. TOM NE MOŽE NIKO PROŠLOST DA IZBRIŠE"

Vinko Marić